Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Писци костимографи

Dragana B. Vukićević — 2026-02-23

У уводном делу рада излаже се идејни концепт проучавања књижевне костимографије. Прати се генеза пројекта инспирисаног усмереним читањем књижевних текстова с фокусом на одећу књижевних јунака. У раду се набрајају комуникацијски кодови одеће (семантизација узраста, пола, професије, социјалних релација, ритуалних функција...) и истиче интермедијални и интердисциплинарни карактер проучавања костима. Анализира се одећа у књижевном тексту, на портрету и скулптури. Интердисциплинарно поучавање обједињује истраживања проучавалаца књижевности, етнолога, историчара одеће, професора примењених уметности

У литерарној гардероби. Књижевне представе одеће и одевања

Snežana M. Milosavljević Milić — 2026-02-23

Рад доноси типолошки опис репрезентације одеће у књижевности. Полазећи од тезе да је литерарно одело увек у функцији јунака и као амблем социокултурног типа, разматрамо његову идентитетску улогу истовременог скривања и откривања. Селекција наратолошких конвенција облачења обухвата композиционе аспекте (паратекст, портрет-оквир), морфолошке категорије (опис и његове подврсте: екфразу, прозопографију, наративни опис, коментар и нарацију), типологију јунака (индивидуални, групни и трансфикционални), хронотоп приче и стилско-реторичка средства (топоси, жанровски, идеолошки и етнографски маркери). Формулативна природа књижевног одевања повезана је са самом онтологијом фикционалних светова као непотпуних, у чијој је конкретизацији и попуњавању празнина важна когнитивна улога читаоца. У завршном делу рада анализирани су сензопоетички аспекти књижевне костимографије и начини њене чулне медијације.

Одећа као знак другости: имаголошко читање женских путописа са Балкана

Aleksandra Matić — 2026-02-23

У раду се анализира одећа као знак Другости у путописима које су писале жене на путовањима по балканским земљама, кроз коју се обликују репрезентације жене, утврђују имагинарна мапирања и цивилизацијске хијерархије. Питање одеће као семиотичког носиоца културне и родне Другости налази се на пресеку више дисциплина: имаголошке анализе, студија рода и постколонијалне критике. Управо та интердисциплинарност омогућава испитивање начина на који визуелни знак – у овом случају одевни предмет – постаје средство артикулације идентитета, као и механизам креирања културне разлике, те знак патријархалне и империјалне контроле и, коначно, симбол отпора. Путописи Аделине Паулине Ирби и Џорџине Мјур Макензи, Ребеке Вест и Јелене Димитријевић пружају посебно плодно тло за ову врсту анализа, јер у њима одећа посредује у процесима симболичког мапирања Истока и Запада, центра и периферије, сопства и Другости. Анализа указује на потенцијал путописног жанра да преко визуелних елемената артикулише сложене механизме репрезентације, али и самоидентификације.

Изглед и унутрашњост: одећа и ерос у романима Борисава Станковића

Ana D. Kozić — 2026-02-23

У раду се разматра однос између ероса и одеће у романима Нечиста крв, Газда Младен и Певци Борисава Станковића. Посебна пажња посвећена је начину на који Станковић представља тела књижевних ликова кроз описе њихове одеће. У складу с тим, одећа у Станковићевим романима испуњава више различитих функција – друштвену, регионалну, симболичку, психолошку и еротску. Фокус рада усмерен је управо на њену еротску функцију: одећу као продужетак тела, као медијум завођења, као простор телесног и идентитетског одређивања. Полазећи од кључних примера у сва три романа, рад настоји да покаже како Станковић, посредством књижевне костимографије, обликује ерос унутар патријархалне културе у којој је тело у константној напетости између забране и жеље

Други обичаји, друга ношња: преоблачење јединке и друштва у прози Милице Јаковљевић Мир-Јам

Nedeljka V. Bjelanović — 2026-02-23

Ово кратко истраживање бави се превасходно женском модом (одјећа, фризура, обућа, шминка, накит) у међуратном периоду у Србији, тј. Краљевини Југославији, и њеним симболичким репрезентацијама, онако како су приказане у прози Милице Јаковљевић Мир-Јам. Оно се добрим дијелом темељи на књигама Ролана Барта Систем моде (1967) и Језик моде (постхумно објављена, прикупљени и приређени текстови, 2013) – својеврсним семиотичким огледима о значају одијевања и украшавања у култури. Ванредне податке везане за српску престоницу и њено укључивање у европске и свјетске модне токове нашли смо у монографији Бојане Поповић, Мода y Београдy 1918–1941. Повремено се овај приступ укршта и са студијама моде у културолошким и еротолошким кључевима – нарочито овим посљедњим – јер је у случају романа и прича Мир-Јам увијек ријеч о љубавним, односно еротским наративима. Мода се стога у огромном броју случајева показује као семиотички подсистем укључен у компликован језик љубавне комуникације, еротског општења, а гледано још шире, засебна симболичка структура у разгранатом друштвеном екосистему. Ријеч о компликованом саодносу подскупова и скупова значења, чије границе простирања није увијек могућно прецизно одредити.

Симболичка функција одеће у романескној прози Горана Петровића

Jana M. Aleksić — 2026-02-23

У раду се разматрају семантичке и наратолошке варијације мотива одеће у романима савременог српског писца Горана Петровића (1961–2024) Опсада цркве Светог Спаса (1997), Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), Испод таванице која се љуспа (2010), Папир са воденим знаком (2022) и Палата на девет погледа (2024). Узимајући у обзир да у тематско-мотивски разноврсном опусу овог аутора одећа, као мотив, наративни елемент или носећи сегмент развијеног, осамостаљеног описа, носи одређен потенцијал и на мотивацијском и на карактеролошком и на симболичком плану, у нашем тумачењу из угла књижевне костимографије, студија моде, наратолошких и поетолошких истраживања, указујемо на значај одеће како на плану Петровићеве поетске фантастике, тако и на плану његове иманентно поетичке симбологије. Обраћамо пажњу и на то на који начин наречени мотив утиче на заплет већих или мањих нарација, односно посредује у формулисању пишчевог имплицитног аксиолошког става.

Инострана истраживања дела Милорада Павића као основа теоријско-интерпретативних одређења нелинеарне књижевности

Mina M Đurić — 2026-02-23

Следећи Павићево поверење у онеобиченост концепције литерарног дела, рад представља разматрања одабраних увида из текстова иностраних истраживача нелинеарне књижевности који су своја запажања конституисали и према примерима Павићевих остварења. Кроз дискусије које укључују и питања превода Павићевих дела, у истраживању се нудe елаборације теоријско-интерпретативних одређења нелинеарне прозе, које упућују како на аспекте иностране рецепције Павићевих текстова, тако и на продубљене контекстуализације Павићевих дела у оквирима новијих теоријских испитивања светске књижевности друге половине 20. и почетка 21. века. У раду се закључује да су многи инострани аутори извесне концeпте нелинеарне књижевности заснивали и/или потврђивали управо имајући у виду и разноврсност Павићевог опуса, чиме се, у претпостављеним лексиконским обрисима теоријско-интерпретативних одређења нелинеарне прозе, и дела Милорада Павића издвајају као незаобилазна парадигма истраживања потенцијалних претеча или и примера српске и светске дигиталне књижевности.

(Наративна) емпатија у роману Ожиљак Светлане Велмар-Јанковић

Mirjana М. Bečejski — 2026-02-23

Полазећи од порекла и дефиниције појмова емпатија и наративна емпатија, као и најзначајнијих проучавалаца овог интердисциплинарног феномена, у раду се поставља и аргументује хипотеза да је Ожиљак Светлане Велмар-Јанковић роман који подстиче наративну емпатију користећи у наратологији познате приповедне поступке, средства и технике, али и роман који емпатију тематизује. Пратећи одрастање јунакиње-нараторке у породици „пропале буржоазије“ пред крај и након Другог светског рата (због чега је и сама ауторка у „Поговору“ другом издању овај роман одредила као причу о одрастању), читалац прати трауматичне догађаје који се преламају кроз њену свест, утичу на формирање њене емпатичне личности и стицање самосвести. Јер реч је о девојчици која се у том најосетљивијем периоду живота непрестано сусреће са смрћу и патњом, која патњу других интензивно проживљава, промишља, кроз њу изграђује свој идентитет, завирује у сопствено биће и долази до самопознања. Будући да визије, снови и сновиђења јунакиње представљају симболички приказане, али изузетно значајне приповедне ситуације и стања свести у којима се она открива као емпатички субјект, посебан одељак рада посвећен је њиховом тумачењу у контексту аналитичке психологије Фројда и Јунга. Тумачење сновидних слика у роману Ожиљак показује се као средишње место наративне емпатије и индивидуације, што омогућава шире сагледавање овог поступка у контексту целокупног белетристичког опуса Светлане Велмар-Јанковић.

Подтекст као интерпретативни кључ драме Бој на Косову Љубомира Симовића

Livija Ekmečić — 2026-02-23

У овом истраживању осветлили смо подтекст који је користио Љубомир Симовић за настанак своје последње драме „Бој на Косову”. Реч је о веома комплексном подтексту који је укључио веома различите и књижевне и ванкњижевне изворе, а они су усмена књижевност, средњовековна црквена књижевност, савремена историјска истраживања, различите интерпретације Лазаревог подвига, као и различита разумевања положаја Вука Бранковића у самој бици на Косову и у периоду након битке до његове смрти. Уз то, с обзиром на то да је реч о веома захтевном и специфичном драмском жанру, као што је то историјска драма, с једене стране, и с обзиром на то да је Симовић једино ову драму написао у две верзије, у анализу подтекста укључена је и могућност утицаја друштвених околности 1988. године и 2002. године на сам драмски текст.

Обрачун без дистанце: историја у драмама Синише Ковачевића

Tamara Ljujić — 2026-02-23

Рад проблематизује однос историје и фикције у савременој српској драми кроз анализу драма Велика драма и Учитељица Синише Ковачевића. Истраживање примењује интердисциплинарни метод заснован на теоријама Херберта Линденбергера, Хајдена Вајта, Пола Рикера и Ђерђа Лукача, не са намером изградње универзалног теоријског модела за проучавање драме, већ ради формирања аналитичког оквира примереног тумачењу наведених дела. Анализа показује да Велика драма политички материјал преображава у егзистенцијални и трагедијски конфликт, док Учитељица остаје у оквирима идеолошки обојене драматизације. Закључује се да уметнички домет историјске драме зависи од степена ауторове префигуративне дистанце према историјској грађи.

Italocentrične naracije egzila: povijest, identitet i književnost zadarskih Talijana

Nikolina Gunjević Kosanović — 2026-02-23

Rad analizira italocentrične naracije egzila u književnosti zadarskih Talijana, promatrajući egzodus sredinom 20. stoljeća ne samo kao povijesni događaj, već kao duboko identitetsko, emocionalno i pripovjedno iskustvo koje je oblikovalo specifičan književni diskurs. Rad pokazuje kako spomenuta zajednica u egzilu strukturira vlastitu prošlost, identitet i sjećanje kroz talijansku kulturnu matricu, pritom stvarajući prepoznatljiv sustav književnih obrazaca. Središnji dio rada usmjeren je na analizu opusa triju ključnih autora: Raffaelea Cecconija, Liane De Luca i Caterine Felici. Cecconijev fragmentarni opus otkriva egzil kao prostor kontemplacije, djela Liane De Luca oblikuju egzil kao intimnu memoriju, dok poezija Caterine Felici otkriva egzil kao dio svakodnevice. Komparativnom analizom utvrđuju se zajedničke poetske i identitetske odrednice: idealizirani Zadar kao mitski grad, fragmentarnost pripovijedanja, italocentrična rekonstrukcija kontinuiteta, jezik kao posljednji prostor pripadanja te emocionalna dvojnost nostalgije i melankolije. Zaključno, rad pokazuje kako književnost zadarskih Talijana u egzilu nadilazi lokalni okvir i okvir dijaspore te se uklapa u šire europske tokove književnosti egzila. Ona je istodobno dokument povijesne perforacije i autonomna poetika koja egzil pretvara u univerzalnu metaforu ljudske ranjivosti, identitetske nestabilnosti i potrage za unutarnjim domom.

Слика Француске и Париза у прози Јована Дучића

Željko Tešić — 2026-02-23

Овај рад бави се поступцима креирања слике Француске и Париза у прозним текстовима Јована Дучића, превасходно у његовој есејистичкој и путописној прози. Полазећи од историјског контекста српско-француских културних односа с краја XIX и почетка XX века, рад испитује начин на који Дучић обликује слику Француске као цивилизацијски и културни модел, а Париз као његов симболички и духовни центар. Најпре се указује на сложеност историјских и културних односа између Србије и Француске у овом периоду, а затим и на оно што одређује природу односа између француске културе и књижевности и Јована Дучића. Посебна пажња посвећена је улози античког наслеђа у Дучићевом разумевању француске културе, с обзиром на то да се Француска у његовој прози често представља као модерна наследница грчке и римске цивилизације. Анализом одабраних текстова из књига Моји сапутници и Стаза поред пута, као и „Писма из Француске” из књиге Градови и химере, уз осврт на поједине есејистичке исказе о Француској и Паризу у Благу цара Радована, показује се да Париз у Дучићевој прози функционише као важна тачка вредновања историје, уметности и културе и као духовни оријентир модерног интелектуалца и уметника. Париз се код Дучића манифестује као идеја и парадигма културе, издвојена из свакодневице урбаног и индустријског града који путописац посећује.

Creative Multiplicity and Narrative Epistemology in George Eliot’s The Lifted Veil

Miriam Sette — 2026-02-23

This article examines the epistemological status of literary criticism through the lens of scientific models of knowledge, proposing a convergence between the interpretive structures of criticism and the inferential logic of empirical science. Drawing on the logical empiricism of the twentieth century—from Carnap to the Vienna Circle—it argues that both scientific inquiry and hermeneutic interpretation construct hypothetical-deductive frameworks that mediate between theory and data, whether empirical or textual. The analysis then turns to George Eliot’s The Lifted Veil (1859), read as a site where nineteenth-century scientific paradigms (determinism, evolutionism, thermodynamics) are displaced by an emergent vision of complex, self-organizing systems. In dialogue with Prigogine’s theory of dissipative structures and Calvino’s reflections on order and chaos, Eliot’s narrative exemplifies an autopoietic creativity that transforms entropy into renewal. The essay concludes that literature, like science, participates in a creative multiverse where disorder generates form and interpretation becomes an act of cognitive genesis.

Il reale, la forza, l’individuo. Nicola Chiaromonte e la critica della modernita di massa

Ugo Perolino — 2026-02-24

Есеј реконструише интелектуални и морални профил Николе Кјаромонтеа кроз одлучујући чвор односа између појединца, историје и друштва масе, узимајући као привилеговану осу дијалог са Албером Камијем, читање Симон Вејл и критичко суочавање са марксизмом и идеологијама двадесетог
века. Полазећи од преписке са Камијем и бележница, рад осветљава схватање историје као контингентног и несводивог догађаја, обележеног сталним присуством смрти и искуством трагичног, насупрот сваком покушају метафизичког или телеолошког помирења стварности. Анализа прати развој Кјаромонтеовог мишљења од тридесетих година до послератног периода, задржавајући се на критици модернистичког витализма, митологије маса и тоталитарних облика доминације, све до разоча-
рања у покрете шездесет осме, тумачене као израз „конформистичке побуне“. У томе оквиру Кјаромонте се појављује као радикално антиидеолошки мислилац, усмерен на проверу стварног, и непријатељски настројен према тотализујућим језицима „мистификације“. Чланак предлаже упоредно, у контрапункту, разматрање његове „имагинације ништавила“ и неких савремених варијанти филозофског нихилизма,
нарочито спекулативног реализма Реја Брасијеа, схваћеног, међутим, као негативна поларност: док Брасије прихвата истребљење као коначан рационални исход, Кјаромонте могућност смисла поверава оживљавању везе између свести и света, чувајући етички простор индивидуалног искуства унутар историјске катастрофе.

Између две сеобе – руски ампир на српском тлу

Milan Prosen — 2026-02-23

Појава ампир стила у српској архитектури, не представља директну рефлексију западног или средње европског утицаја као што би се по природи других архитектонских уплива на развој српског градитељства могло предпоставити, већ представља каснији, посредни одјек руске варијанте овог стила, који су у наш уметнички простор донели руски архитекти емигранти. Ограничен на период између 1920–1940 представља симболички поједностављен, уметнички феномен који носи снажан слој културне меморије везан за емигрантску заједницу. Руски ампир на српском тлу представља снажан печат руског идентитета који су у нашем окружењу оставили избегли руси између два егзодуса. Углавном неистражен, често поистовећен са средњеевропским класицизмом, руски ампир представља уметнички ексцес, екстериторијални одјек величанствене епохе, сада већ непостојећег царства, одакле је пристигло 43.000 избеглих и настанило се у Краљевини Југоавлсији, претежно у Београду где су чинили четвртину становништва двадесетих година. Прихваћени и упослени у свим областима јавног живота, декласирани и материјално осиромашени, но богатим духом, који су пренели у све сегменте нашег друштва, и ту остали све до нове недаће која их је покренула да иду даље, и да свој дом траже далеко од отаџбине коју су сад по други пут изгубили.

Одвајање сенке: о двојницама у приповеци „Видосава“ Миомира Петровића и филму Лептирица Ђорђа Кадијевића

Milica B. Mojsilović — 2026-02-23

Основна намера рада јесте сагледавање двају главних женских ликова, Видосаве, из истоимене приповетке Миомира Петровића, и Радојке из филма „Лептирица” Ђорђа Кадијевића, са аспекта Бодријарових схватања о симболичким разменама и осамостаљивању примитивног двојника. Примећене мотивске подударности у наведеним делима везане су за феномен преображаја, који и Радојка и Видосава доживљавају и који обухвата све три фазе обреда прелаза (прелиминарну, лиминарну и постлиминарну), према типологији Арнолда ван Генепа. Комбиновањем Бодријарових и Ван Генепових постулата, представљено је одељивање примитивног двојника од личности: кроз прелиминарну и лиминарну фазу двојничка фигура стиче све већу снагу, да би се у финалној, постлиминарној фази онa устремила против субјекта; двојник је представљен као сенка која се одвојила. Овај вид пројављивања двојничке фигуре доведен је у везу са фројдовским термином „Das Unheimliche”. Значајна је и слика вампира, која као заједнички мотивски пункт спаја „Видосаву” и „Лептирицу” и смешта их у поље митског, ритуалног и фантастичног, док истовремено потврђује Бодријаров став о двојнику који се враћа да прогони и опседа субјекта.

Pearls of Oil Amidst Verses and Images: a Journey Through the Cultural Meanings of Ganlan 橄欖 in China

Luca Stirpe — 2026-02-24

Овај чланак представља анализу симболичке вредности која се приписује маслини у древној и модерној кинеској култури. Полазећи од испитивања које открива лексичку ситуацију много сложенију него што се обично претпоставља, у чланку се закључује да се термин ганлан може односити, у зависности од контекста, на најмање три различите биљке: Canarium album, Olea europaea и Phyllanthus emblica. Анализа различитих књижевних докумената омогућила је широку реконструкцију фаза присуства или увођења ганлана у Кини и његовог све већег значаја у царском економском и пољопривредном систему. Песме династије Сон (аутора као што су Уан Џуан, Хуан Ћинђијен, Лијо Кџуан, Џао Фан и Уан Ичен) расветлиле су развој сложеног симболичког и метафоричког система у древним временима. Надаље, расправља се о ширењу дрвета у Кини у XX веку, наглашавајући одлуку Комунистичке партије Кине да интегрише ову биљку у пољопривредни систем. Новинарски и филмски наративи о доласку неких биљака из Албаније 1964. године поставили су темеље и за нове и за древне симболизме. У овом чланку истражујемо те симболизме кроз анализу песме Дрво маслине Сана Маоа те представљамо осврт и на нове обичаје и навике у савременој Кини.

Југословенско-француска књижевна сарадња у периоду од 1946. до 1948. године

Teodora Ristoski — 2026-02-24

У овом раду разматра се књижевна сарадња Југославије са Француском између 1946. и 1948. године. Упркос променама на политичком плану уочи Другог светског рата и удаљавању двеју земаља, културни односи између њих никада нису прекинути, мада јесу захлађени. Циљ рада је да покаже да је постојала потреба одржавања и јачања тих веза кроз књижевну сарадњу, која се, поред гостовања многобројних значајних француских књижевника, остваривала и превођењем југословенске књижевности у Француској, као и француске књижевности у Југославији.

Читање као ходочашће

Goran Radonjić — 2026-02-24

Ивице енциклопедизма: збирка есеја Радојке Вукчевић

Jelena Šaković — 2026-02-24

Нушић у пуној истраживачкој оптици

Aleksandar Pejčić — 2026-02-24

Ко су (били) Обреновићи?

Časlav V. Nikolić — 2026-02-24

Игривост српске књижевности 20. века

Jelena Marićević Balać — 2026-02-24

Трагом матријархата на Балкану и „женског начела“ у српској народној песми

Suzana Đorđević Pejović — 2026-02-24

Апендикс темата "Писци костимографи"

Редакција Књижевне историје — 2026-02-24

Рецензенти Књижевне историје за 2025. годину (бр. 185–187)

Redakcija Književne istorije — 2026-02-24

Errata

Redakcija Književne istorije — 2026-02-24