Władisław Reymont’s Fascination With Occultism: Biographical and Artistic Threads

Сажетак

Станислав Владислав Рејмонт је рођен као Станислав Владислав Рејмент 1867. године у селу Кобјеле Вјелкје као један од деветоро деце; отац му је био музичар, а мајка је потицала из осиромашеног нижег племства. Као младић, често је мењао пребивалиште и занимање. Био је обућар, радио је у позоришту, и најзад почео да пише приповетке и романе. Важна дела писао је почев од 1890-их. Године 1900. након озбиљне несреће у возу, која је довела до трајних здравствених проблема, добио је издашну накнаду, што му је омогућило да се посвети писању током потоњих година. Оженио се Аурелијом Шабловском 1902. године. Добио је Нобелову награду за књижевност 1924. за епски роман Сељаци. Преминуо је наредне године у Варшави.
Рејмонта су занимали спиритуализам, теозофија, источњачка мисао и мистицизам. Почео је да учествује у сеансама највероватније 1890. године, на наговор свог бившег професора и групе истакнутих спиритуалиста. Требало је да буде „одабрани спиритуализма”, и почео да путује са групом верника који су му обезбедили средства за живот и образовање. Могуће је да је имао улогу медијума. Званично, тај период није дуго трајао и Рејмонт је напустио тај кружок, оптужујући их да варају и да су наивни. Међутим, из других извора се може сазнати да је тада већ ступио у контакт са другим окултистима. Како видимо из његових сопствених изјава, касније је сматрао себе окултистом, за разлику од спиритуалисте. Био је члан, и вероватно један од оснивача, удружења видовњака по имену Варшавско психолошко удружење, које није имало дозволу власти. Задржао је ово интересовање до краја живота, будући да је 1924, исте године када је добио Нобелову награду, постао члан одбора једног пољског парапсихолошког часописа, Натприродне теме [Zagadnienia Metapsychiczne], и остао на тој позицији до смрти.
Рејмонт се дружио са неким од првих теозофиста у Пољској — Владиславом Валдеровичем и др Јозефом Джевјецким. Заједно са потоњим, Рејмонт је учествовао на Теозофском конгресу, одржаном у Ложи Блавацки у Лондону, од 13. до 15. јула 1894. Тамо је лично упознао Ени Бесант, као и друге истакнуте теозофисте (писао је о Хенрију Олкоту и Џ.Р.С. Миду). Ова искуства је описао у аутобиографском есеју „Лето 1894. у иностранству” (1948). Поред ових инспирација, Рејмонт се након свог путовања у Лондон спријатељио са др Јулијаном Охоровичем (1850–1917), који се бавио истраживањем хипнотизма и феномена који се тичу медијума. Провео је доста времена у својој кући у Висли, где започиње рад на Сељацима, а у међувремену присуствује Охоровичевим експериментима са медијумом. Касније је своје опсервације укључио у роман Вампир, у коме се појављују спиритуалисти и теозофисти, као и мноштво тема у вези са окултним струјањима, попут оних које је инспирисало пријатељство са харизматичним и контроверзним писцем Станиславом Пшибишевским (1868–1927). У раду се фокусирамо на езотеричне мотиве у роману и на крају анализирамо зашто се езотеријска, а нарочито конкретно теозофска, тумачења Рејмонтовог наслеђа ретко или никад не могу наћи у књижевним студијама.